„Vratilo mi se vino za kojim sam patio”

Vratimo se na početak, kako biste predstavili sebe - Oskara Maurera, 1994 – godine velike odluke?

Te 1994. godine, kada sam se odlučio da ću napraviti svoje prvo vino, svi u selu, u Hajdukovu pravili su naturalna, prirodna vina. Sve bake i deke! Prvu kevidinku napravio sam bez otklanjanja bobica sa peteljki - čemu se sad polako vraćamo i trudimo se da sve više vina proizvodimo bez kidanja bobica. Kevidinku smo pravili maceracijom, jer mi je svekar skrenuo pažnju na to da se jednostavno tako pravi! Poštovala se neka tradicija u tom procesu nastajanja vina, neka striktna pravila na lokalu, kojima se sada polako vrаćamo… Bez obzira na to da li se menja klima, u većini slučajeva jasno se vidi da se, ako se pridržavamo tih pravila, iz godine u godinu mogu postići bolji rezultati. Kad sam se te prve godine sastao sa lokalnim vinarima i pomenuo da bih filtrirao vina, svi su se zgrozili i gledali me kao vanzemaljca! Istakli su da je bilo kakvo mešanje u nastajanje vina - lažiranje. „Sve radimo kako treba“ - rekli su. Ja se nikada nisam (previše) odrekao ovih pravila, no danas se baš striktno pridržavam istih.

Da li to znači da je bilo perioda kada ste skrenuli sa puta kojim ste krenuli?

Pravio sam naturalna vina od 1994. pa sve do 2002. Međutim, 2003. godine rod je bio toliki (a već smo imali onu količinu vina koju nismo mogli da popijemo sami sa porodicom), da sam se zbog pritiska trgovaca i kupaca odlučio na pretakanje, filtriranje i korišćenje sumpora. Iako su to bili neki mali kompromisi, ipak su uveliko odredili to kakvo će vino biti. Sumpora je bilo u nekoj srednjoj količini, ali dovoljno da se “preseče” cela mikrobiologija vina! U tim vinima više nije bilo ni trunke života. Bez obzira na to koliko su to bila prirodna vina (jer su pravljena od organske vinove loze), nedostajao je bitan faktor - život. Zbog svega nabrajanog, naturalna vina razlikuju se od ostalih. Sve u svemu, odgovor je - da, odlučio sam se za taj kompromis. 

Kako ste se tada osećali?

Mrzeo sam sebe.

Dokle ste izdržali na tom putu za koji ste očigledno sve vreme znali da je ćorsokak?

Prošlo je devet godina. Tada sam u Budimpešti upoznao Izabelu Ležeron, Master of Wine, koja je nakon što je probala naša vina, stala ispred mene i rekla da hoće i može da pomogne - da nas ceo svet upozna! Bila je oduševljena našim vinima, ali imala je uslove. Dala bi svoje ime, ali samo ako pređemo na proizvodnju naturalnih vina. Bez pretakanja, filtriranja, bistrenja i sumpora... Samo vino u svom prirodnom stanju. Iako nam nije bio cilj da nas svet upozna i da naša vina budu prisutna u najboljim restoranima, kada vam žena kao Izabel Ležeron kaže da bi dala svoje ime i stala uz naša vina, nisam razmišljao, pristao sam.

Niste se pokajali?

Ne. Lebdeo sam od sreće! Ništa više i bolje nisam želeo. Od Izabel, i još nekolicine ljudi, dobio sam motivaciju. Ovaj projekat trebalo je da obuhvati više vinarija, međutim, ostali nisu bili zainteresovani, odustali su. Sa druge strane, meni se vratilo moje vino za kojim sam patio svih tih godina! Iz godine u godinu pravili smo sve više vina bez da smo se mešali u njegov “život”. Odlučili smo se da ništa ne oduzmemo i ništa ne dodajemo vinu. Od 2017. sva su vina postala naturalna, s tim što smo od deset različitih vina u tri još minimalno dodavali sumpor u količinama propisima dozvoljenim i za naturalna vina. Godina 2021. prva je bez ikakvog dodatka!

Zašto je prošlo toliko godina?

Dok se nisu iskristalisala nova tržišta, nisam ni ja odmah smeo preći na proizvodnju sto posto bez sumpora. Ali da budem iskren, naše tržište se skoro potpuno promenilo od 2013. To znači da smo izgubili nekoliko partnera, ali i prijatelja. Oni koji su pre rado dolazili do nas, razumeli naša vina, bili su razočarani. Jednostavno, nisu umeli i znali da prihvate naš novi stil, da se tako izrazim. Ne razumeju zašto vino nije providno, kakvi su ovo mirisi...

Razočarani ste zbog toga?

Možda jesam, u nekom smislu. Žao mi je što neki ljudi koje cenim, sa kojima sam inače u dobrim odnosima, ne razumeju o čemu govorim. Voleo bih da živim u sredini gde je sve više onih koji gravitiraju ka dobrom. Ubeđen sam da je naturalno vino dobro. Nije samo fino, nego je dobro! Dobro za okolinu, za našu zemlju (koju smo inače već skoro pa uništili!), dobro i za zdravlje.

Imate sad taj unutrašnji mir?

Godine 2013. pravili smo vina sa minimalnom količinom sumpora (30 grama), što je za naturalna vina po pravilima dozvoljeno. Tada sam već bio ubeđen da se prirodnije ne može. Ubrzo sam razumeo da sam, što se ovoga tiče, tek u nekom predsoblju i da uvek može prirodnije. Ni trenutno nisam siguran da li vidim kraj mogućnosti. Meni uopšte nije cilj da se razlikujem od ostalih vinarija. Cilj mi je da razumemo rađanje vina - proces gde svi moramo širom otvoriti oči i uši, da bismo razumeli šta grožđe želi, kako bi ono htelo da se rodi... To je ista situacija kada bi čovek po svaku cenu hteo da namesti bebu u maminom stomaku pred rođenje. Možda je ona već zauzela idealno mesto kako bi se rodila, ali čovek bi ipak da se (u)meša... Naravno, potrebno je pratiti, i ako ima potrebe (što se retko dešava), uraditi šta je potrebno.

To se retko dešava?

Da budem iskren, baš retko. Može da se desi, ali meni se retko dešava. Mislim da je od izuzetne važnosti da ostavimo vinu mogućnost da nađe svoj put. Naravno, okolnosti su tu, ali ipak je ono u potpunosti spremno da samo sebe formira. Ako se ne mešamo u taj proces, velika je verovatnoća da ćemo na kraju naći i razumeti informacije koje su listovi loze skupljali 24 sata dnevno! U slučaju da imamo taj talenat, to takozvano treće oko, kojim ćemo videti i razumeti univerzum, onda bi to na kraju mogao postati jedan veoma lep susret čoveka i vina. 

Naturalno vino nije za sve?

Ne! Definitivno nije za one koje veruju samo u materijalne stvari, samo u ono što vide sopstvenim očima, što mogu da dodirnu. Nije za one kojima je sopstveni ego iznad svih. Oni neće razumeti ovo vino koje ne želi da se predstavi boljim ili drugačijim nego što je u svom prirodnom obliku. Ono što jeste. Ništa više! Naše društvo je, po meni, ekstremno konzervativno, ali ta konzervativnost nije zasnovana na vrednostima, već na navikama. Međutim, ima i onih koji su “na granici”, nisu se u potpunosti zatvorili - dignu glavu kada čuju nešto novo... 

Da li sve ovo znači da u vašoj vinariji priroda diktira sve?

Definitivno. Mi se prilagođavamo. Nema recepta, pravila koja važe za sve, to je prosto nemoguće kada radite na dva različita reona, na 16 hektara, u 20 parcela. Potrebna je konstantna prisutnost i treba doneti gomilu odluka u jednom danu. Ali ubeđen sam da se treba vratiti nekim osnovnim vrednostima, vremenima kada čovek nije vršio kontrolu nad svim. Danas sadimo i gajimo lozu tako da to nama, čoveku koji radi, bude idealno. Da bismo mogli ući traktorima, da nas ne bole leđa kada beremo... Obraćamo pažnju na sve, sem na lozu - šta bi ona htela, šta njoj odgovara. Ja sam krenuo ovim putem. Više od dva hektara ove godine nismo ni rezali. Sad krećemo sa sadnjom trnjine na dva puta 0,4 hektara. Sadimo neplanski, tamo gde se vidi da je zemlja dobra, pa ćemo lozu pustiti da se penje, i da živi u simbiozi. Čovek će doći i ubrati ono što je priroda dala, ali u ove parcele vraćamo život nazad. Puštamo životinje i svako se vraća tamo gde mu je mesto. Životinje i biljke u prirodu, a čovek svojoj porodici.